Centar za podršku
Podrška je potrebna kompletnim porodicama – i deci, i roditeljima a i profesionalcima i tako su i koncipirani programi podrške. Roditelji su, usled nedostatka sistemske podrške, nesnađeni i dezorjentisani kada dobiju „drugačije“ dete. Strah i zbunjenost usled nedostatka pravih informacija dovode do samoizolacije i narastanja osećaja krivice. To su uglavnom negativna osećanja koja se odražavaju na razvoj deteta i problem koji je u početku samo problem uske porodice preliva se van tih granica i zahvati i širu porodicu i zajednicu u kojoj živimo. Brojni problemi koji se nagomilavaju tokom odrastanja deteta kulminiraju sa završetkom školskog perioda. Kontinuirane usluge koje bi trebalo da prate period od rođenja deteta do odrastanja i sazrevanja ne postoje. Tokom vremena, porodica se fizički, psihički, zdravstveno i finansijski iscrpljuje i uglavnom razara. Osim neadekvatnih predškolskih ustanova i neadekvatnog obrazovanja, naša država je za poslednih 15 godina ponudila kao usluge u zajednici dnevne boravke, i poslednjih nekoliko godina uslugu ličnog pratioca. Zakonom su predviđene i usluge stanovanja uz podršku, ali praktično nigde nisu zaživele. Sem izostanka sisitemske podrške, izostaje usklađivanje našeg zakonodav sa konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom i sa evropskim standardima.
Roditelji dece i odraslih osoba sa invaliditetom veoma su zabrinuti za budućnost svoje dece jer država u ponudi ima samo domove u kojima vladaju zabrinjavajući uslovi. Stanovanje uz podršku, kao ni druge usluge na lokalnom nivou, nisu razvijene a zakonom su predviđene. Poseban problem jeste oduzeta poslovna sposobnost velikog broja osoba sa invaliditetom koja dovodi do nejasnoća oko vlasništva nad imovinom i njenim raspolaganjem nakon smrti roditelja, a takođe i sa pravom prenošenja starateljstva u tom slučaju. Deca nasleđuju imovinu, ali ne i pravo da raspolažu njome. Tada Centri za socijalni rad postaju zakonski staratelji i upravljaju ovom imovinom.
Kada postoji bliža rodbina koja želi da se stara o osobama sa invaliditetom ona takođe podleže kontroli od strane Centara za socijalni rad. Ova kontrola je usmerena ka imovini a nema kontinuiranog praćenja uslova u kojima žive njihovi štićenici niti određenih standarda koji se moraju ispoštovati.
Mi želimo da dopremo do što većeg broja roditelja i podstaknemo ih da uzmu učešće u projektovanju jednog kvalitetnog rešenja koje će garantovati racionalno raspolaganje imovinom njihove dece obezbeđujući im najviši mogući životni standard nezavisno od volje i mogućnosti sistema. Ovaj model bi najmanje koštao državu, i trebalo bi da bude prihvatljiv kao jedno od mogućih rešenja koje bi država mogla podržati, jer takva praksa već postoji u razvijenim zemljama.
U okviru našeg Centra za podršku okupljamo mlade osobe ometene u razvoju sa ciljem prevazilaženja izolacije kao posledice višestruke diskriminacije i nedostatka servisa podrške. Takođe, okupljamo i njihove roditelje radi međusobne podrške. U radu Centra za podršku zastupljen je individualni pristup, vršnjačko učenje, uz poštovanje i uvažavanje ličnosti. Tu radimo na stvaranju stimulativnog okruženja za podsticaj ličnog razvoja mladih sa smetnjama u razvoju. Pretežne aktivnosti našeg centra sastoje se od podsticanja i usvajanja socijalnih veština kroz vršnjačko učenje i slobodne aktivnosti u otvorenoj sredini; edukacija volontera, profesionalaca i lokalne zajednice; organizovanje slobodnog vremena – izlasci, bavljenje sportom, muzikom, slikanjem itd; rad sa roditeljima kroz grupe samopomoći; rad prema individualnim planovima podrške. Dnevni centar neprekidno funkcioniše još od 2007. godine.
